World of Tanks kao simulacija života

Pozdrav tenkisti! World of Tanks kao simulacija života?

Već par dana razmišljam o tome da napišem ovaj tekst, ali eto, danas sam posebno inspirisan, tako da sam umesto kojeg random-a odlučio da ipak uradim nešto drugo.

Nemojte da vas naslov zavara. On se ne odnosi na to da je WoT simulacija ratovanja, ne, to nikako nije. World of Tanks je arkadna igra i nema nikakvih pretenzija da postane simulacija, jer u pravom tenkovskom ratovanju nema oživljavanja komandira kada mu neprijateljska vatra skine glavu s ramena, nema helta i instant popravke gusenica. Ali, World of Tanks jeste simulacija života svih nas.

Simulacija života – WoT je postao moj zatvor i moje utočište

Igru sam počeo da igram u jednom trenutku kada mi baš i nisu sve “koze bile na broju”. Tada je predamnom stajao ogroman breg koji je trebalo da pređem. I u tom trenutku je to bila odlična zabava, jurnjava po mapama, bez i najmanje znanja i svestosti šta ja tu treba da radim. Bio sam noob i bilo mi je super. Moje misli iz realnog sveta bile su skrenute sa dnevnog reda i to je to. Mislio sam da sam uspeo.

No, ne lezi vraže, vremenom sam počeo da kapiram igru. Želeo sam da naučim šta se od mene tu stvarno očekuje. Prilično vremena sam posvetio igri, ona je postala moj zatvor i moje utočište, jer sam bio osuđen na nju ukoliko želim da preživim taj period (ne bukvalno, više u smislu psihe jer vam se neke slike često vraćaju kada imate previše slobodnog vremena), a istovremeno sam i uživao u tom begu od stvarnosti. Ipak, kada je prošlo još neko vreme, počeo sam da primećujem neke stvari. Još uvek nisam bio dobar igrač , žuća, ali sam počeo da uviđam određene stvari koje su kao preslikane iz stvarnosti, a koje ti govore da ukoliko želiš da budeš baš dobar, moraš da počnes da razmišljaš o njima.

Ne, brže od života ne, ako misliš bilo gde, moraš sporije!

Prva stvar koju sam povezao sa realnim životom mogla bi se nazvati po Vladinoj pesmi “Ne, brže od života ne, ako misliš bilo gde, moraš sporije!“. Usporio sam sa samoubilačkim misijama i počeo sam bolje da koristim sebe u igri – bio sam produktivniji za tim, procenat pobeda i wn8 su postepeno počeli da rastu.

Kako u stvarnosti dosta vremena provodim na biciklu, mogao sam da uočim kako bi se taj model mogao primeniti i tu, gde ljudi jure kao muve bez glave i ginu svakodnevno zbog toga što su hteli da obiđu traktor, a nisu videli da im u susret ide autobus (da, pre 10 dana je bukvalno 5 cm falilo da prisustvujem smrti čoveka upravo zbog toga).

Počeo sam daleko više pažnje da imam u saobraćaju i svaki svoj potez stavljam u kontekst okoline, šta me može lupiti i da li ću ja nekoga ne daj Bože zakačiti ako uradim ovo ili ono. Naravno, s vremena na vreme iznervira se čovek zbog raznoraznih razloga i onda počnem malo agresivnije da vozim, ali mi jako brzo dođe do mozga glas koji kaže: “Da li želiš da te dočeka Jg.Pz.E100 zato što te je neko iznervirao i ti sada ne razmišljaš kako bi trebalo?” Verujte, ogromna je razlika. Druga stvar je “lakše je u društvu”. Ukoliko imate još dva prijatelja koja igraju ovu igru i ukoliko igrate sa njima u vodu, brige nema. Znate da se uvek možete osloniti na (pravog) saigrača, baš kao i u životu. Drugara je mnogo, prijatelja jako malo! 

Procenjivanje sopstvenih mogućnosti – simulacija života

Pored ovoga, jako bitna stvar jeste  procenjivanje sopstvenih mogućnosti u suočavanju sa određenim problemom. Recimo, vozite AMX 1390 i imate situaciju 1 na 1 sa FV 215b(183). Ako mu priđete frontalno, izgubićete. Morate naći načina kako da svoj problem prevarite i da mu nađete slabu tačku, da mu dođete s leđa. Tako je i u životu, bar kada sam ja u pitanju. Ukoliko imate problem koji je znatno veći od vas, recimo šef na poslu koji vas maltretira, morate pronaći načina da ga pobedite. Svaki problem je rešiv. Ali samo ukoliko dovoljno vremena i znanja posvetite pronalaženju rešenja. I tu mi je WoT dosta pomogao. Simulacija života, žašto da ne?

Ranije sam mislio da nemam nikakvih šansi kada naletim na izazov koji je mnogo jači od mene. Ali onda sam u nekom trenutku shvatio da se nikada ne treba predavati. Dokle god imate i 1 HP na svom tenku vi partiju možete dobiti.

Jedan od primera gde se svi trebamo zapitati šta je sve moguće da čovek preživi jesu situacije Kolobanovih medalja. Pa, vi igrate protiv minumum 5 igrača (minimum). SAMI! I ako uspete, da li je to dovoljan razlog da počnete da verujete da je sve moguće? Morate računati na to kako da procenite protivnika. Nekada će on biti manje, a nekada više inteligentan. To je činjenica, bez uvrede. I tada treba uključiti sve moždane vijuge da bi se do željenog rezultata došlo.

Nisu vam svi prijatelji – simulacija života

Nekako u vezi sa ovim jeste i poslednja stvar koju sam uspeo da povežem sa stvarnošću. Čak i oni koji igraju u vašem timu mogu biti protiv vas. Ukoliko imate preko 5k borbi, upoznati ste sa botovima i spamerima koji ne žele ama baš ništa od ove igre osim da nerviraju ljude sa kojima padnu u isti tim. Takvih spamera u realnom životu ima na kilo. Na svakom koraku. I što pre uspete da ih prepoznate, lakše će vam biti. Oni se u igri prepoznaju po nikovima, a u životu po facama. To se jednostavno ne može sakriti.

Simulacija života

Sada, posle toliko vremena, kada sam postao dosta bolji igrač, zahvalan sam WoT-u što me je naučio mnogim stvarima koje su mi jako pomogle u realnom životu. Ma koliko ovo banalan primer simulacije bio. Imajte samo na umu da u WoT-u možete poginuti dosta puta pre nego što naučite kako da kontrolišete situacije.  U životu često nemamo mogućnost da ispravimo svoje greške. Jer, kao što je Boža Dunster jednom rekao: “u životu nemamo drugo poluvreme”. Tako i mi možemo reći da u životu često nećemo imati opciju go to garage i  play another battle.

Da li ste vi nekada razmišaljali o ovome? WoT kao simulacija života deluje smešno, ali da li je? Recite nam u komentarima, a do tada,

Srećno na borilištu i GG!

Čitajte i http://twb-balkan.com/zivot-u-srbiji-world-tanks-koja-je-slicnost-ove-dve-naizgled-potpuno-nepovezane-stvari/.

Poseban krug pakla  simulacija života

Eh da, umalo da zaboravim, kompleksaši, wanna be unicum, riroleri, to su ovi tatini i mamini sinovi koji su od škole videli samo veliki odmor, skontali sistem pa sad samo šibaju zlato (upadaju preko veze na posao). E, sa njima je najteže, ali ne i nemoguće. Pošto imaju dobru zaleđinu, u realnosti dobru vezu, a u WoT-u probijaju sve jer ne žale para na premijum municiju, njih ćete morati da dobijete znanjem, baš kao i u životu, jer znanje uvek pobeđuje. A da bi znanje pobedilo, moraju se poštovati sve ove stvari o kojima sam razmišljao – počevši od toga da ne treba brzati, da ne idemo sami pa sve do toga da treba procenjivati sopstvene mogućnosti.